OPOREZIVANJE NAKNADE PREVOZA KADA JE JAVNI PREVOZ BESPLATAN

Besplatan prevoz u Beogradu od 1. januara 2025. godine, odnosno u Nišu od 1. jula 2025. godine, stvorio je brojne dileme i nedoumice za poslodavce u vezi sa naknadom troškova prevoza (dolaska i odlaska sa rada), koje su se samo produbile nakon donošenja mišljenja od strane ministarstava nadležnih za rad i finansije.

Napominjemo da je za razumevanje dilema i nedoumica koje su nastale u vezi sa ovom temom, kao i objašnjenja našeg tumačenja sadašnje situacije, važno pravilno shvatanje dosadašnje prakse u vezi sa naknadom troškova prevoza (koja naravno i dalje važi u drugim mestima, koja nemaju besplatan prevoz).

Smatramo da je naročito važno razumevanje odnosa između iznosa koji je poslodavac obavezan da isplati i neoporezivog iznosa.

1. Mišljenja Ministarstva za rad

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanje donelo je do sada tri mišljenja u vezi sa ovom temom:

• Mišljenje broj 340029 2025 13400 001001 011 024 od 31. januara 2025. godine.

 

• Mišljenje broj 131128 2025 13400 001000 011 024 od 10. februara 2025. godine.

 

• Mišljenje broj 575919 2025 13400 001001 011 024 od 21. februara 2025. godine:
  Ovo mišljenje nije objavljeno u celosti, ali je deo tog mišljenja prenet u oba mišljenja Ministarstva finansija u vezi sa ovom temom. U nastavku prenosimo taj deo mišljenja:

  „mišljenja smo da se sredstva koja poslodavac isplati zaposlenom na ime dolaska i odlaska sa rada imaju smatrati naknadom troškova iz odredbe člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-US, 113/17 i 95/18-autentično tumačenje).“

Iz navedenih mišljenja proizlazi sledeće:

• Zakon o radu je definisao visinu troškova prevoza koju poslodavac nadoknađuje prema visini cene karte u javnom saobraćaju, ne ulazeći u način na koji će zaposleni dolaziti i odlaziti sa rada;
• Zakon o radu polazi od pretpostavke da trošak za dolazak i odlazak sa rada uvek postoji (osim kada poslodavac organizuje sopstveni prevoz), pa bi zakonsko merilo za određivanje naknade (visina cene karte u javnom saobraćaju) u slučaju besplatnog javnog prevoza negiralo samo pravo;
• Takođe se navodi da je ova materija dalje uređivana opštim aktom i ugovorom o radu, kojima se pokrivaju slučajevi koji se ne mogu izričito podvesti pod propisanu normu o visini ovog troška (npr. kada se rad odvija na mestima na kojima nije organizovan javni prevoz) ili kada poslodavac pristaje da naknadi troškove i u većoj visini od propisane (npr. prema ceni goriva za određenu kilometražu ili sl);
• Na osnovu prethodno navedenog, zaključak je da zaposleni nisu po automatizmu izgubili pravo na naknadu troškova prevoza, već je potrebno rešiti pitanje načina i visine isplate ove naknade;
• Zaključuje se da opštim aktom i ugovorom o radu može da se uredi merilo za naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada rukovodeći se visinom poslednje isplaćene naknade po ovom osnovu, pre novonastale situacije vezano za besplatan prevoz u Gradu Beogradu.

Sve u svemu, suština koja proizlazi iz navedenih mišljenja je da je u Zakonu o radu predviđena visina cene karte u javnom saobraćaju kao merilo za naknadu troškova prevoza jer se nije razmišljalo o tome da je moguće da se desi situacija da javni prevoz bude besplatan. Sada kada je takva situacija realnost, sa velikom verovatnoćom se može tvrditi da bi zakonodavac merilo za naknadu troškova prevoza definisao na drugačiji način ili na više alternativnih načina.

Pošto za sada zakon nije izmenjen u tom pogledu, navedenim mišljenjima se preporučuje da se merilo za naknadu troškova prevoza uredi opštim aktom i ugovorom o radu.

Iako ovakvi zaključci u navedenim mišljenjima mogu zvučati prihvatljivo i razumno, razlog zašto smatramo da su ova mišljenja samo produbila dileme i nedoumice je očigledan. Zakon o radu nije predvideo drugi način utvrđivanja merila za naknadu troškova, osim visine karte u javnom saobraćaju. Prema našem saznanju, u dosadašnjoj praksi se od ovog pravila odstupalo samo u slučajevima kada ne postoji javni prevoz, što je svakako bilo logično. Sada se navedenim mišljenjima poručuje da je prihvatljivo utvrđivati drugačije merilo za naknadu troškova u odnosu na ono predviđeno zakonom, čak i u slučajevima kada postoji javni prevoz (što je svakako većina slučajeva).

2. Mišljenja Ministarstva finansija

Ministarstvo finansija donelo je do sada dva mišljenja u vezi sa ovom temom:

• Mišljenje broj 421720 2025 10520 004 000 011 004 od 17. marta 2025. godine.

 

• Mišljenje broj 1915441 2025 10520 004 000 011 001 od 24. aprila 2025. godine.

Iz navedenih mišljenja proizlazi sledeće:

• Na osnovu odredbi Zakona o radu i mišljenja Ministarstva za rad, zaključuje se da je poslodavac u obavezi da zaposlenom nadoknadi troškove prevoza i da to pravo treba da se uredi opštim aktom i ugovorom o radu;
• Sredstva koja poslodavac isplati zaposlenom na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada smatraju se naknadom troškova iz člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu;
• Ne plaća se porez na dohodak ako je naknada troškova prevoza dokumentovana odgovarajućom verodostojnom računovodstvenom ispravom, a ukoliko nije dokumentovana odgovarajućom verodostojnom računovodstvenom ispravom, takvo primanje se oporezuje porezom na dohodak građana na zaradu po stopi od 10%;
• Na naknadu troškova prevoza, na koju zaposleni ima pravo u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu saglasno odredbi člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu (koja se ne smatra zaradom prema članu 105. stav 3. Zakona o radu), ne plaćaju se doprinosi za obavezno socijalno osiguranje nezavisno od toga da li se plaća porez na dohodak građana.

Na osnovu svega navedenog se može zaključiti da se u mišljenjima Ministarstva finansija potvrđuju stavovi zauzeti u mišljenjima Ministarstva za rad, uz vrlo važan dodatak koji se tiče dela trećeg mišljenja Ministarstva za rad, koje do sada nije objavljeno u celosti ali je prenet u okviru oba mišljenja Ministarstva finansija:

„mišljenja smo da se sredstva koja poslodavac isplati zaposlenom na ime dolaska i odlaska sa rada imaju smatrati naknadom troškova iz odredbe člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-US, 113/17 i 95/18-autentično tumačenje).“

Takođe se naglašava da se po osnovu naknade troškova prevoza ne plaćaju doprinosi, a da se porez na dohodak plaća ukoliko naknada nije dokumentovana odgovarajućom verodostojnom računovodstvenom ispravom.

Sve u svemu, suština koja proizlazi iz navedenih mišljenja je da se svaka isplata koja se vrši zaposlenom po osnovu naknade troškova prevoza ima smatrati naknadom troškova iz člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, čime se implicira da to može biti i iznos koji nije u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, kao i to da se naknada troškova prevoza ni u kom slučaju ne smatra zaradom, odnosno da ne predstavlja drugo primanje iz člana 120. tačka 4) Zakona o radu.

Međutim, i kod ovih mišljenja se može zaključiti da je očigledno da su produbila dileme i nedoumice. Smatramo da se u navedenim mišljenjima zauzimaju stavovi koji nemaju uporište u odredbama Zakona o radu. Naime, naknada troškova iz člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu se odnosi isključivo na naknadu u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, a veća prava od onih utvrđenih zakonom (član 8. stav 2. Zakona o radu) bi trebalo da predstavljaju drugo primanje iz člana 120. tačka 4) Zakona o radu (koje se smatra zaradom u skladu sa članom 105. stav 3. Zakona o radu).

Napominjemo da nije prvi put da Ministarstvo finansija donosi mišljenja koja nisu usklađena sa odredbama odgovarajućih propisa, ali takođe ukazujemo na činjenicu da su mišljenja Ministarstva finansija obavezujuća za postupanje Poreske uprave, u skladu sa članom 11. stav 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

3. Presuda osnovnog suda kada je javni prevoz besplatan

Kada postoje značajne dileme i nedoumice u vezi sa nekim pitanjem, kao što je slučaj sa temom koju obrađujemo u ovom tekstu, vrlo je značajno tumačenje i postupanje sudova.

U vezi sa naknadom troškova prevoza kada je javni prevoz besplatan postoji presuda Osnovnog suda u Jagodini P1-126/23 od 14.3.2024. godine.

Naime, u Jagodini je javni prevoz besplatan od 2019. godine, kada je doneta Odluka o besplatnom prevozu građana na teritoriji grada Jagodine u gradskom i prigradskom saobraćaju.

U presudi se navodi da je zaposleni tužio poslodavca jer u periodu od 2020. do 2023. godine nije isplaćivao naknadu za troškove prevoza, s obzirom da zaposleni na posao dolazi sopstvenim kolima jer mu postojeća autobuska linija ne odgovara, najpre zbog satnice koja nije upodobljena radnom vremenu i drugim obavezama na poslu, a osim toga autobusko stajalište nije u blizini mesta gde živi, već je potrebno dosta pešačiti do tog stajališta, te iz tih razloga ne može da koristi autobuski prevoz.

Sud je doneo presudu u korist zaposlenog i naložio poslodavcu da mu isplati naknadu troškova prevoza u navedenom periodu i da mu naknadi troškove parničkog postupka (i jedno i drugo sa zakonskom kamatom). Iznos od 1.932,00 dinara mesečno utvrdio je veštak na osnovu izveštaja o ceni mesečne karte za sporni period od lokalnog autoprevoznika (iz presude nije jasno na osnovu čega je utvrđena navedena cena u uslovima kada je prevoz besplatan).

U nastavku prenosimo deo obrazloženja suda:

„Poštujući odredbu člana 118. Zakona o radu, kao i odredbu člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora tuženog, sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu, kao poslodavca, da tužiocu isplati naknadu za dolazak i odlazak sa rada za sporni period potraživanja. Ovo pravo tužiocu je kao zaposlenom kod tuženog utvrđeno kako odredbom člana 118. Zakona o radu, tako i citiranom odredbom člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora. Kako ni citiranom odredbom Zakona o radu, kao ni Posebnim kolektivnim ugovorom, pravo na naknadu troškova nije uslovljeno, sledi da pravo na naknadu troškova prevoza pripada svim zaposlenima, odnosno i onima koji ne koriste javni saobraćaj, već od kuće do radnog mesta dolaze sopstvenim automobilom i u visini mesečne karte, tako i na ime troškova gradskog prevoza od autobuskog stajališta pa do škole. Stoga, kako tuženi kao poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz dužan je tužiocu naknaditi troškove za dolazak i odlazak sa rada, jer je to pravo ustanovio zakon koji je sam dao i uslove i kriterijume za ostvarivanje tog prava i nije ostavljena mogućnost poslodavcu da svojim opštim aktom, niti ugovorom o radu navedeno pravo zaposlenog umanji ili ograniči propisivanjem bilo kakvih uslova za njegovo ostvarenje, pa kako je tužilac zaposlena kod tuženog i na posao dolazi sopstvenim prevozom i zbog radnih obaveza nije u mogućnosti da isprati autobuski red za besplatan prevoz, to proizlazi da je navedene troškove koje tužbom traži imala u svrhu ostvarenja funkcije rada, pa je sud usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u izreci, jer se u konkretnom slučaju neposredno imaju primeniti odredbe Zakona i navedenog Posebnog kolektivnog ugovora.

Sa ovih razloga, nije od uticaja na pravo tužioca kao zaposlenog na naknadu troškova prevoza, Odluka Gradskog veća grada Jagodine od 2019. godine, kojom se na teritoriji grada Jagodine u gradskom i prigradskom saobraćaju obezbeđuje besplatan prevoz građana, jer se navedenom odredbom Zakona i Posebnog kolektivnog ugovora uređuju uslovi pod kojima zaposleni ovo pravo ostvaruje.“

Iz navedene presude Osnovnog suda u Jagodini može se zaključiti sledeće:

• Zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza i kada je javni prevoz besplatan, ako na posao dolazi sopstvenim prevozom;
• Iznos koji je određen za isplatu zaposlenom predstavlja neku vrstu cene prevozne karte u javnom saobraćaju;
• Nije jasno kakva bi bila odluka suda da se radi o zaposlenom koji koristi besplatni javni prevoz.

4. Šta da čine poslodavci

Smatramo da bi za poslodavce bilo najbolje da u svetlu novih okolnosti koje nisu postojale prilikom donošenja Zakona o radu (besplatan javni prevoz), zakonodavac izvrši izmene zakona koje bi otklonile sve dileme i nedoumicekoje sada postoje u vezi sa ovim pitanjem.

Imajući u vidu odredbe Zakona o radu, mišljenja Ministarstva za rad i Ministarstva finansija i presudu Osnovnog suda u Jagodini, smatramo da je u međuvremenu za poslodavce najoptimalnije rešenje sledeće:

• Da svim zaposlenima isplaćuju naknadu troškova prevoza u visini cene karte u javnom saobraćaju pre nego što je uveden besplatan prevoz;
• Da takav način isplate naknade troškova prevoza obavezno urede opštim aktom i/ili ugovorom o radu.

Izvor: neobilten