Pitanje
Privredno društvo organizuje ishranu zaposlenih kao kolektivni benefit, angažovanjem restorana koji svakodnevno isporučuje obroke za zaposlene. Restoran ispostavlja isključivo zbirnu fakturu za ukupan broj isporučenih obroka, bez navođenja identiteta zaposlenih, bez specifikacije po pojedincu i bez utvrđivanja pojedinačne vrednosti obroka. Ishrana je organizovana na kolektivnom nivou i dostupna je svim zaposlenima pod jednakim uslovima, bez prava izbora između obroka i novčane naknade. Poslodavac ne vodi evidenciju o korišćenju obroka po zaposlenom, niti postoji bilo kakva mogućnost da se vrednost ili obim korišćenja obroka pripiše konkretnom zaposlenom. Imajući u vidu navedeno, a posebno činjenicu da u konkretnom slučaju ne postoji mogućnost individualizacije koristi, da li se ovako organizovana ishrana zaposlenih smatra zaradom u naturi i postoji li obaveza obračuna i plaćanja poreza na zarade i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje? Da li je za poreski tretman odlučujuće to što ne postoji mogućnost individualizacije koristi po zaposlenom i da li bi eventualno postojanje interne evidencije o korišćenju obroka uticalo na drugačiji poreski tretman?
Odgovor
Ovakav koncept (nepostojanje individualizacije koristi) povlači za sobom mogućnost različitih tumačenja, od kojih bi neka bila da u takvim slučajevima ne postoji obaveza obračuna i plaćanja poreza i doprinosa. Međutim, mišljenja smo da poreski propisi u Srbiji za ovakve situacije imaju rešenje, u vidu načela fakticiteta iz člana 9. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji:
„Poreske činjenice utvrđuju se prema njihovoj ekonomskoj suštini.
Ako se simulovanim pravnim poslom prikriva neki drugi pravni posao, za utvrđivanje poreske obaveze osnovu čini disimulovani pravni posao.
Kada su na propisima suprotan način ostvareni prihodi, odnosno stečena imovina, Poreska uprava će utvrditi poresku obavezu u skladu sa zakonom kojim se uređuje odgovarajuća vrsta poreza.“
U tom smislu treba dobro sagledati sve činjenice u vezi sa konkretnom poslovnom promenom i treba imati u vidu realan rizik u slučaju da se navedeni trošak ne tretira kao zarada.
Odredbe propisa koje treba imati u vidu su sledeće:
– član 118. stav 1. tačka 5) i član 105. stav 3. Zakona o radu, koji predviđaju pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način, kao i da se ta primanja smatraju zaradom u smislu tog zakona.
– član 14. stav 1. Zakona o porezu na dohodak građana, koji predviđa da se zaradom, u smislu tog zakona, smatraju i primanja ostvarena činjenjem ili pružanjem pogodnosti, kao i pokrivanje rashoda obveznika novčanom nadoknadom ili neposrednim plaćanjem.
Imajući navedeno u vidu, mišljenja smo da se ishrana zaposlenih organizovana na način koji ste opisali smatra zaradom i da postoji obaveza obračuna i plaćanja poreza i doprinosa.
Činjenica da ne postoji mogućnost individualizacije koristi po zaposlenom ne može biti razlog drugačijeg poreskog tretmana, već je samo potrebno pronaći adekvatan mehanizam raspodele troška.
S tim u vezi, kao pokazatelj može poslužiti način koji je predložen u jednom starijem mišljenju Ministarstva finansija (ne radi se o zaposlenima već o licima angažovanim po ugovoru ali je suština ista). Radi se o mišljenju broj 413-00-0422/2010-04 od 10.6.2010. godine, iz kojeg izdvajamo sledeći deo:
„Vrednost obroka dobija se kao količnik ukupnog iznosa naknade troškova ishrane (koji se plaćaju dobavljaču koji isporučuje hranu) i ukupnog broja lica za koje se hrana obezbeđuje.“
Izvor: neobilten